Sećam se, bilo je davno, možda pre jedno deset, dvanaest godina.

Radila sam,u to vreme, u jednoj od vodećih banaka. Dobila sam zadatak da na predstojećem Tim buildingu, vodim jedan deo programa, gde ću predstaviti svoj dokumentarni film.

U tom filmu su moje kolege njihove priče i na taj način, zajedno predstavljamo sektor prodaje u kom radimo.

Neposredno pred sam događaj, završila sam snimanje svog dokumentarnog filma, na temu ”Unapredi i pobedi”. Cilj je bio da pokažem kako svako može da bude uspešan u prodaji.

Bila sam presrećna što ću dobiti priliku da nastupam na tako važnom događaju i da na najbolji način prezentujem svoj tim i sebe.

Pripremala sam se, moram priznati, na različite načine: pred ogledalom, pred tadašnjim momkom, drugaricama. Često sam ponavljala tekst u sebi, naglas, dok vozim, radim…

Bila sam spremna da uspem, što bi se reklo: ” Kao zapeta puška”

Ali, avaj…

Dolazim u hotel, koji je bio krcat, sa šesto različitih ljudi, sve sami direktori.

Sve oko mene, počinje da dobija neku novu dimenziju i postaje nekako veliko i nekako previše.

Počinjem da postavljam sebi pitanje: ”Kako ću ja ovo?”
Pomešana osećanja. Pojavljuje se trema, koja raste i počinje da me obuzima.

Moje izlaganje je bilo na programu drugog dana.

Pomislim, treba izdržati dva dana i sačekati svoj red.
U jednom trenutku, dok vodim unutrašnji dijalog, zaključim da moram pokušati da dam sve od sebe, pa šta mi Bоg da.

Tiho otvarajući vrata, bojažljivo sam ušla unutra.

Svetla su bila upaljena.

Ispred mene je ogromna sala, sa velikim brojem poređanih stolica i sa ogromnom binom. Ličila je na veliki ponton, sa koga ću, pomislim, verovatno da skočim i utopim se.

Prilazim, penjem se stepanicama na binu i stajem za govornicu presvučenu u crveni pliš, na kojoj se nalazi mikrofon.

Pogledala sam oko sebe i u jednom trenutku spazila muškarca koji sedi u poslednjem redu. Nisam ga primetila dok sam ulazila u salu.

Delovao mi je ozbiljno. Svečano obučen i kao da je čekao nekog.

Obratila sam mu se da ga nisam videla i da sam došla da se pripremim pred sutrašnji nastup.

Čovek je ustao, sa listom papira koji je držao u ruci. Krenuo je prema meni i dok je prilazio, obraćajući mi se na engleskom jeziku.

Upoznali smo se.

To je bio član izvršnog odbora, koga do tada nisam imala priliku lično da upoznam.

Rekao mi je da je došao, takođe, da se pripremi za sutrašnji nastup.

Zamislite moj šok.

Član izvršnog odbora, čovek koji ima ogroman tim, odgovornost, znanje, iskustvo, se priprema!

Pomislim: “Zar ti menadžeri nisu svemoćni? Oni sve znaju i treba da znaju. Šta za njih predstavlja izlaganje pred šesto ljudi? “

Ispričali smo se lepo i rekla sam mu da imam tremu pred javni nastup.

Rekao mi je da za trideset godina njegove karijere, svaki put ima tremu pred javni nastup i da se uvek priprema.

Dao mi je par saveta, gde da gledam, koga da gledam, kako da ne izgubim fokus, o čemu ću da pišem neki drugi put.

Vežbala sam pred njim svoj nastup, iako nije razumeo ni reč onoga što sam izgovorila. On je to veče bio moja publika. Nakon svog izlaganje, ja sam bila njegova publika.

Imala sam utisak da je neko ušao u salu, pomislio bi da sa nama nešto nije kako treba, jer su svi uveliko bili na žurci, uživajući u čarima večernje atmosfere.

Tu priliku i iskustvo, nikada neću zaboraviti.

Shvatila sam da tremu imaju svi, samo je delegiraju na različite načine.

Nije važno na kojoj si poziciji, šta radiš, čime se baviš. Važno je da ne odustaješ, bez obzira na tremu, okolnosti.
Zajedničko nam je svima, pored toga što smo živa bića, da imamo emocije, strahove i izazove različitih vrsta.

Sutradan, pred javni nastup…

Imala sam i dalje tremu, ali se nisam bojala više toliko. Izašla sam na binu, odvažno i hrabro, vodeći se naučenim od prethodne večeri.
Uspela sam da kažem sve što treba i kako treba.

Aplauz!

Taj osećaj zadovoljstva i ponosa, nakon uspešno završenog posla, nikada neću zaboraviti. Prilazile su mi kolege, čestitale i govorile da sam bila sjajna i da je film odličan.

Kad su završili sa čestitanjima, sela sam na stolicu, ne bi li došla k sebi i postala svesna svega što se desilo.

Smirila sam ubrzane otkucaje srca, uzbuđenje. Osećala sam veliku radost. Prišao mi je i gdin-Damaskos, sa rečenicom:” Dear Ana, you were great. You can always be my team mate.”

Nakon njegove prezentacije, čestitala sam mu: ” You became my role model for public speech”. Nasmejao se, videlo se da mu je drago i zahvalio na ukazanoj prilici da mu pomognem.

Iz svega ovoga izvukla sam više pouka:

Najsnažnija je, da uvek postoji način.
Kad pokušamo, imamo šansu da pronađemo način.
Kad pronađemo način, stvoriće se prilika.
Zavisi dosta od nas, zar ne?